***
Oblik,bilo koji odaberi.Vučica budi,nad rđom zemlje
gde praznine se množe,otpaci prostora prete iza kostiju što prizivaju
nepostojano,dodir što do grudi ti raste,vatrom bez plamena
delimo mrak,osluškujemo pepeo,ti crna
molim,da me vežeš za drvo,da me za plač vežeš,
jer ja ,u usta tvoja trčim,mesom
bez pogleda,pucaću iz koraka u tvoje mleko,
kada misli peku u vizurama trulih svitanja
i zalazim u tvoj dah.Ti naselila si neke besmislene vatre
zapisujući u moju sen,to kada postajem tvoj prozor
nakon još jedne moje smrti i postajem mrak,između četiri zida
naslonjen na pripit korak,glasan zov vuka i zaborav,
dok učim da te gledam,matericu tvoju slušam
i gromoglasno ruke tvoje miluju,tvoje šake po zidu slažem.
U vetar,nosim tvoj zaboravljen korak.
Sustižem,tvoj pogled zaboden u kišni dan.
Ostavljaš me u oduzimanju.Nedam da umre vuk.
Noć nadire u pluća.Krvarim pticu nad morem
odgurujući se od tvog prozora,zbog tebe obnavljam kožu.
Zaklan u snu,dozivam te u kosu obučenu,iza moje starosti
bez suza,ohladićeš mi oči.Cipele ću ti izuti.Iskorak iz zatočeništva tuđe vode.
Za tvojim stopalima.To su čekanja.Bogoostavljen,miris tvoj,pod sebe mećem.
Tako prirodno,oko vrata te nosim.Dišem vetar.Glavom pobodenom,pred
bogomoljom što se hvata za trbuh tvoj.Pupčanom me vrpcom odvezuješ od sebe samog.
11.11.2016.
***
Kao da na leđima poneo sam tvoje odsustvo,
zakoračivši u vetar iz preklanog uzdaha
na još korak od nigde,prodavao sam nebo za tebe.
Pupkom srastala si mi uz čelo.
Pod korom hleba i pod rebrima, u naprslinama,
kada crne ptice vrebaju bezdan
osmehuješ se pričom o izgubljenoj nevinosti
čitajući za tobom,dodirujući lobanjom vreme sna,
kao da na temenu od najudaljenijeg sebe,u uspravnom
sunovrativši se u raskoraku,
poželeo sam suzu pod tvojim jezikom zakopanu
i da kroz kosu se vratiš,jer postala si krug
za sve samoće ispod mesa,uraslih ruku u oluje,
za ozidana pluća,za konačno,
za uz trpezu,stopalima svojim kada loviš pticu.
Kada svetlosna mrlja nerazborito kaplje u tuđi san,
tvoje mleko,tromo preko oka,za negledano.
Kao da na grudima poneo sam tvoje drugo ime,
suze ne obrisavši zbog spaljene kuće,
na kolenima ujedam pod tobom nesoljeni kamen i preplakanu zemlju,
za drum do nepronađenih i gde nije vreme
da šakama spaljenim osluškujem ti ruke,
da usnama otečenim bolje ti krv zapamtim i kroz tvoje meso i tvoju kožu iskopam to malo umrlih poljubaca
pre no što tama usne sklopi nadamnom.
16.12.2017
***
Zaleteo sam se u
to pokojno podne,
u raskoraku,pod
tvojim nebom.
A moje je nebo
kaljuga i nemam staza u otkosu magli i
kiša.
Zaleteo sam se na
to pojilo,na rebra
razvezavši ti
pupak,nedoumicom semena što miriše na tvoju krv.
A moja krv,za
nedogled tebi,za pričest i ispovedanje.
Poneo sam svog
roditelja u sebi.
Iz usta,hleb mi
beži.
Iz usta,vino mi se
prosipa.
Kroz grlo te
oblikujem,kamen dok uspavljuješ u mome imenu.
Kroz grlo te
oblikujem,ptice dok poleću sa tvojih dojki
Kroz grlo ćeš mi
bosonoga po kostima,okupano ostaviti nedostajanje.
Ispustio sam strah
i sada ću u prvu zemlju,
a šta ćeš ti sa
tvojom čistotom u prisustvu obeskriljenog.
Podvezali mi
vilicu,nad crnom vodom što jede mi lice.
Posečen posred
suze.Zagledan u svoju glavu.
Izgrizao sam misli
ne doselivši te.Zagledan u kamen.
Jer trava zna šta
je zemlja,a ja ne mogu vetra da se setim.
Ponavljaš moju
smrt,a ja ne mogu vatre da se setim.
I imam pravo na
nesreću.Meso je tvoje,kavez meni.
Pipam prstima
poljubac i grlim ti kolena.
Sa vetra odrao sam
lišće,jer pretesno je ljubiti tebe.
Sa krajeva tvojih
širina,za teskobu u oku,posađena u mojoj suzi.
Sva sam sećanja na
tebe, pokupovao od drugih.
31.12.2017.
Slika Serđo Ćerki
